Odavno tako pišem. Nekad pesmu, nekad priču, najčešće statuse i tvitove. Ali uglavnom za sebe. Shvatio sam jutros da to mrmljanje, sebi u bradu neće promeniti puno toga. Nakon pola sata guglanja, savetovanja i rasprave „otkrijo“ sam wordpress. Osećam se kao da sam otkrio novu planetu ili kao 97e kada sam otkrio internet.

Pa šta se to desilo da prelomim? Danas, dok sam u Zemunu čekao 706e da se prebacim do posla, na mojoj tviter liniji pročitah nešto u stilu: „Ministarstvo prosvete dalo preporuku da se pravopisne greške ne ocenjuju na prijemnim ispitima“. Kako molim, bila mi je prva reakcija. Kap je prelila čašu. Usledilo je bezbroj tvitova, statusa, komentara i prava mala debata na temu pravopisa.

U osnovnoj školi „Major Ilić“ u selu Kušići kod Ivanjice, na zidu jedne od učionica, iznad starinske zelene table, stajao je list na kome je flomasterom bilo ispisano BIO – KOJI, a ispod toga BIJO – KOI. Ne mogu da se setim u kojoj tačno učionici se nalazio taj natpis ali se dobro sećam lekcije. Nikada mi se nije desilo da pogrešim u izgovoru ovih reči. Da li me to čini pametnijim i boljim čovekom? Ne znam odgovor na pitanje. Znam da me ne smiruju izgovori, apatija i bezvoljnost mladih ljudi danas. Znam da preporuka MP da se pravopis ne vrednuje na prijemnom ispitu loša. Predstavlja samo jedan u nizu stepenika niže u hodniku naše (ne)kulture, samo još jedno popuštanje u borbi za pametnu, obrazovanu i motivisanu decu. Ne kažem da svako dete treba da bude književnik ili doktor srpskog jezika ali ukoliko dete ne naučite osnovama jezika, nećete ga dragi nastavnici i profesori naučiti da poštuje ni vas ni društvo u celini.

Dok se pitam koliko pravopisnih grešaka postoji u ovom mom prvom blog – članku znam da će mnogi reći da je sve to sa pravopisom prava sitnica i da ima gorih stvari. Sitnica kažete? Da, ali život upravo čine sitnice.

Advertisements