Veliki broj ljudi okupio se iz svih krajeva Ex Yu
Veliki broj ljudi okupio se iz svih krajeva Ex Yu

Odavno se nisam toliko namučio da napišem status ili tvitnem tvit kao u nedelju 24. juna 2012. godine u vezi sa posetom Jadovnu, ustaškom logor kompleksu na planini Velebit u Hrvatskoj. Moje su misli bile podeljene u pokušaju da opišem intenzitet osećaja koji vas obuzme kada pridjete jednom takvom stratištu. Biću iskren, i ovaj blog jednako teško i nepovezano pišem.

Još kao malo dete, dok sam trčkarao livadama planine Javor, obuzimala su me pitanja kako je moguće da postoje mesta kao što su Jasenovac, Aušvic, Jadovno. U pubertetu sam odgledao onaj „Život je lep“ film  malenom dečaku koji odrasta u surovoj stvarnosti konc logora uz duhovitog oca. U nešto zrelijim godinama pročitao sam remek delo čuvenog začetnika logoterapije Viktora Frankla, malo rogobatnog naslova koji u prevodu na srpski jezik ide otprilike ovako „Zašto se niste ubili“ o tome šta je čovek sve u stanju da preživi ukoliko svom opstanku da neki smisao, nadje razlog da se bori. Tek sam pre par dana dobio priliku da obidjem Jadovno, ustaški logor kompleks iz 1941. godine. Mesto gde su ustaše u periodu od 11.04.1941. do 21.08.1941. godine dovele preko 35 000 ljudi.

Nakon što sam od prijatelja saznao za organizaciju komemoracije, u subotu uveče, negde oko 22h ukrcao sam se u jedan od tri autobusa beogradske Laste i krenuo put Hrvatske. U mnoštvu mladih, meni nepoznatih ljudi, dominirala je uobičajena atmosfera – gde su mladi tu je i šala, rekao bih. Crkveni velikodostojnici i organizatori puta zamolili su putnike da se uzdrže provokacija bilo kakve vrste. Objasnili su da se radi o parastosu i da se na dogadjaj ide radi pomena žrtvama.

Mogao bih da vam pričam o ponašanju hrvatskih carinika koji su i staro i mlado izveli napolje u sred noći, pretresali skoro do gole kože, oduzeli duksericu sa srpskim znakom ali preskočiću. To naše medjusobno carisnko nadmudrivanje više nikog i ne iznenadjuje  (umesto da granicu prelazimo sa ličnim kartama).

Prolazio sam putevima od pre mesec dana kada sam zajedno sa dragim hrvatskim i beogradskim kolegama prisustvovao jednoj prestižnoj konferenciji. Do ove godine ni jednom a za mesec dana već drugi put kroz Hrvatsku.

Kroz Gospić smo prošli bez zaustavljanja, vidliva su oštećena iz ratnih godina na zgradama a videli smo i pravo minsko polje, zaostalo iz poslednjeg rata, negde kod skretanja sa autoputa prema Gospiću.

Ne postoji reč koja bi mogla da opiše osećaj kada prilaziš Šaranovoj jami, mestu gde je noževima i batovima ubijeno i u jamu bačeno više stotina Srba, Jevreja i Hrvata. To je jedan maleni proplanak, visoko u šumi Velebita i jama u sredini. Nakon odsluženog opela i pomena, kod spomenika Jadovničkim žrtvama održana je prigodna komemoracija. Pomenu su prisustvovali brojni predstavnici Srba Hrvatske na čelu sa Miloradom Pupovcem (koji je ujedno bio i specijalni izaslanik predsednika Sabora), ambasador Srbije u Hrvatskoj, predstavnici jevrejske zajednice, Republike Srpske, borci i antifašisti Hrvatske. Upadljivo je bilo odsustvo najviših predstavnika izvršne vlasti Hrvatske te predstavnika Rimokatoličke crkve.IMG_4616

Meni je bilo jako interesantno da posmatram čitav dogadjaj, trudio sam se da kritički sagledam sve govore i poruke koje se šalju sa jednog takvog mesta. U autobusu sam ranije čuo da su npr hrvatski gardisti pre dve godine bili odeveni u crne košulje i da je to bila provokacija bez presedana. Ovog puta, hrvatski gardisti bili su u belim košuljama i svečano su doneli vence do spomenika. Dakle, primetan napredak.

Po završetku komemoracije krenuli smo planinskim putem kroz šume Velebita u mirni marš stazom koju su vodili žrtve do mesta gde je nekada bio logor Jadovno. Na čelu kolone bio je veliki krst, koji su meni nepoznati mladići izneli i kasnije postavili kao pomen žrtvama. Inače, u koloni je bilo više stotina ljudi. Do mesta logora, što me je zaprepastilo, morali smo da se probijamo neuredjenom stazom koja je obrasla u šiblje. Mesto logora na koje su ustaše samo dan nakon proglašenja NDH počele dovoditi prve zatvorenike Srbe, Jevreje, Hrvate izgleda kao da ga tu nikada nije ni bilo. Samo par humki i srušeni ulaz u logor svedoči o njegovom postojanju. Ljudi su ovde dovodjeni iz Gospićke kaznionice i batinjani, izgladnjivani, bacani u jame, streljani. Sramota je da smo na takvom mestu morali da vodimo računa da nas iz visoke trave ne pojedu zmije, jer je mesto u toj meri neuredjeno i neobeleženo.

Prvi put nakon 71 godine toliki broj ljudi je posetio ovo mesto, izneo krst da ga obeleži da se zna da je tu stradalo puno ljudi kao posledica zločinačkog poduhvata i zločinačke namere Nezavisne države Hrvatske, samo zato jer su bili druge nacije i vere.

Čulo se takodje da postoje različiti podaci o broju žrtava ovog po surovosti neprevazidjenog mesta. Smatram da je, baš kao što to kažem i za Srebrenicu – i jedna nevina žrtva mnogo, naročito za njenu porodicu. A na Jadovnu je stradalo 25 – 40 000 ljudi, što zavisi od izvora. Bila je to matica zločina koja je kasnije primenjena i u Jasenovcu. Logor su zatvorile italijanske vlasti izmedju 14. i 20. avgusta 1941. godine strahujući od ustanka srpskog stanovništva. Italijani su inače izvršili reokupaciju ove zone i ostavili obilje dokumentacije koja svedoči o ovom nečuvenom zločinu.

Lično se nadam da će hrvatske vlasti smoći snage i urediti ovaj spomen kompleks. Bilo bi dobro da mladi ljudi u Hrvatskoj imaju mesto gde će moći da vide šta se desi kada zlo podigne glavu suviše visoko i kada ljudskost napusti ljude. Nadam se takodje, da će ovo mesto u budućnosti posetiti i više ljudi iz Srbije i regiona, ne kako bi generalizacijom upirali prstom u hrvatski narod u želji za osvetom (gledajući neke mlade ljude tokom puta stekao sam utisak da bi par njih uradilo isto u sličnoj prilici onom drugom narodu) već kako bi odali poštu nevinim žrtvama i naučili lekciju o dobru i zlu.

Poruka sa zida kompleksa kratka i jasna
Poruka sa zida kompleksa kratka i jasna

Svako od nas ima neku svoju istinu. Svako od nas je sklon da svoje žrtve prikaže većim od onih drugih. Ovde se ne radi o tome. Niti se zločini iz različitih perioda naše istorije mogu porediti niti se broj žrtava statistički može izmeriti. Jedino se može gledati napred u budućnost i po svaku cenu izbeći da ljudi koji su osmislili ovakva mesta opet dodju u poziciju da ostvare svoje bolesne fantazije.

Za kraj, na dalmatini u pauzi puta za Beograd sretnem svog hrvatskog prijatelja, potpuno neočekivano i bez ikakvog dogovora. Platio mi je kafu jer mi je zafalilo par kuna (a nisam želeo da razbijam evre). Gledali smo se i ćutke sve razumeli – „da je više ovakvih ljudi, jedina bi nam rasprava bila ko ima lepše devojke: Hrvati ili Srbi“.

http://www.jadovno.com

Advertisements