Kada ste poslednji put poslali pismo?

Krajem juna mesecu ove godine, posetio sam Hrvatsku radi  pomena žrtvama ustaškog logora Jadovno. Dobro je da čovek ode na takva mesta jer zla dela opominju da moramo biti bolji ljudi. Inače sam neopterećen nacionalnim i verskim pitanjima pa mi nije bio problem da stupim u kontakt sa starijim gospodjama koje su autobusom doputovale iz Zadra na komemoraciju. Bile su moji heroji jer su mi ispričali kako su od Zadra do Jadovna u autobus uneli disk sa partizanskim pesmama, pa kako su kao kakva deca kada krenu na ekskurziju sve vreme pevale „Po šumama i gorama“ itd i kako su ih morali utišašti kada su prilazile ovom kraju da ne bi provocirale nacionaliste. Oduševile su me zaista, i danas su posle toliko godina mlade duhom, hrabre i vesele, zbijaju komediju sa teškim okolnostima. Rekle su mi da slobodno dodjem u Zadar kada god poželim i dale su mi adresu i broj telefona. Palo je i zajedničko fotografisanje sa tri „drugarice“. Nekada mlade partizanke i ja. Sjajno!

Drugi su me povodi pak odveli u Pariz jula meseca. Sjajnih par dana u ovom velelepnom i inspirativnom gradu, sa dragim prijateljima učinili su da mi povratak za Brisel i Beograd i ne bude tako veseo. U dolasku sam izgubio svoj dnevnik putovanja i bio prilično tužan zbog toga. Tu su mi bile drage uspomene na razna ranija putovanja.

Image
Tetovaža na ruci mog engleskog prijatelja

Neobična stvar se desila kada smo seli na autobusku stanicu da sačekamo svoj prevoz za Brisel. Svakakvog je tu sveta bilo a ja ni reč francuskog ne znam. Odmereni stariji Englez koji je čitao neke britanske dnevne novine delovao mi je kao prava mala radost. Čekao sam pogodan momenta da završi čitanje pa da ga zamolim da mi dozvoli da prelistam novine da mi brže prodje vreme. Ne volim da čekam. Pažnju mi je privukla činjenica da pomenuti gospodin ima tetovažu na desnoj ruci „Legio Patria Nostra – Legion etrangere Francaise“.

Bila mi je zanimljiva i poznata.

Čovek je završio čitanje a onda sam se odvažio i rekao: „Oprostite, da li bih mogao da pregledam Vaše novine?“. „Naravno“ usledio je engleski ljubazan odgovor u znak odobravanja a na moje pitanje „Da li ste stvarno služili u Legiji stranaca?“ gospodin je najpre zastao a onda se blago je reći – oduševio. Ništa mu nije bilo jasno, očigledno. Usledilo je najboljih pola sata mog putovanja u Francusku. Objasnio sam mu da smo kolege na neki način.. Vojnici se najbolje poznaju i razumeju. Ja nisam toliko pričao ali je zato, moj novi prijatelj Terens, ponosan i srećan što neko uopšte zna toliko o Legiji stranaca ispričao svoja iskustva iz Legije, odlazak od kuće i napuštanje RAF-a jer je legija za prave muškarce do raznih operacija širom sveta, uključujući i služenje u trupama UN u Bosni. Pričao mi je kako se Legija stranaca odnosi prema svojim aktivnim ali i penzionisanim pripadnicima da mi je na momenat došlo da se ne vraćam kući, već da se direktno zaputim u pustinje Severne Afrike. Zaista neverovatno iskustvo. Pretpostavio sam da je bio na paradi povodom Dana republike (Legija tih dana proslavlja i svoj dan kada se njeni veterani okupljaju na jugu Francuske). Bio sam u pravu.

Razgovor dva vojnika bio je, kako mi je kasnije rekla moja draga saputnica, nešto nesvakidašnje, prava džentlmentska priča puna uvažavanja. Na rastanku smo razmenili adrese. Terens zbog službe u legiji nema porodicu, ali se ne brine, jedinica će mu obezbediti najbolju moguću negu u nekom od svojih apartmana ukoliko bude neophodno. Putuje, druži se, pokazuje da nisu svi bivši legionari kriminalci i hulje. Ja sam bio, malo je reći oduševljen kakvom strašću i energijom čovek priča o svemu tome.

Image
Suvenir kao uspomena na neobičan susret

Na rastanku mi je poklonio grb RAF-a, svoje beretku koju je nosio dok je u istom službovao, nekoliko poštanskih maraka sa likom kraljice koju izuzetno ceni, novčiće i novine koje jedinica izdaje. Obzirom da nisam bio pripremljen na ovakvu situaciju, Terensu sam poklonio ikonicu „Belog andjela“ koju sam sa sobom nosio od kako znam za sebe, obećavši da ću mu poslati nešto čim budem došao u Srbiju. Rekao je da nije potrebno i skoro je zaplakao od radosti kada smo se rastajali.

Danas sam ušao u poštu. Poslao sam dva pisma. Jednu za Zadar. Drugo za Jorkšir. U prvom je bila fotografija sa drugaricama partizankama i pismo puno lepih reči. U drugom fotografija sa pariske autobuske stanice i par sitnica, amblema i vodiča. Uveren sam da će ova pisma iz Srbije kada stignu, ulepšati dan ovih prekaljenih ratnika.

Svako veče pre nego što zaspim pitam se „Šta sam danas dobro uradio?“ .. Ako je odgovor ništa – onda sutra dva dobra dela moram da učinim. I tako svaki dan. Jer dobro se dobrim vraća. A i čini nas ljudskim bićima, bez obzira šta kažu neki drugi.

Ako želite da i vi budete dobri, za početak pošaljite nekome ko vam je drag i koga cenite – pismo. Ono pravo, staromodno. Oduševiće se. A posle ćete već smisliti i nešto drugo.

P.S. Mene su dobri ljudi kontaktirali ubrzo po povratku u Srbiju i o svom trošku mi vratili izgubljeni dnevnik putovanja. Kakva radost.

Advertisements