Sinoć je na javnom medijskom servisu RTS prikazano najnovije ostvarenje Radoša Bajića. Neki njegovi raniji radovi, nisu davali puno prostora za nadu da će najnovije ostvarenje biti kvalitetno i prihvaćeno.

Na prvi pogled sve je drugačije od serija koje su u poslednje vreme radjene ili reprizirane na ovim prostorima. Fotografija, efekti, muzika odišu jednom inovativnošću.

Ravna Gora insert
Insert iz serije Ravna Gora (c)

 Najavljen kao vrhunski projekat koji će pomiriti Srbiju zapravo ju je još jednom duboko podelio. Društvene mreže su u terminu prikazivanja i kasnije duboko u noć, najprostije rečeno – poludele. FB i Tviter lajna bile su poprište novog sukoba četnika i partizana. Bitka se medjutim vodila 2013 godine u 21. veku, 70tak godina kasnije od vremena radnje serije.

Trebalo bi mi puno da citiram sve komentare, statuse i tvitove (kucajte #RavnaGora) ali pokušaću samo da napišem jedan lični utisak, bez pretendovanja na pravo da je jedino ispravan, kako su to mnogi sinoć artiljerijskom žestinom radili.

U Srbiji se od 1941. godine osim oslobodilačkog paralelno vodio i gradjanski, bratoubilački rat. I partizani i četnici imali su svoje dobre i loše strane, namere, postupke. Nije i ne može biti generalizacije tipa vestern film: kauboj – indijanac. Što pre prihvatimo tu činjenicu, brže ćemo ići ka pomirenju. Kao što mi smeta ideologija koja je veličala NOB i heroje iz iste do te mere da su mini velika božanstva, tako mi i sada smeta, ne revizija istorije nego po,kušaj da se četnici predstave kao dobri momci iz kraja koji su eto silom prilika od zlih komunista oterani prema Nemcima. Neće biti.

Ispričaću vam dve priče na kojima sam odrastao. Baka i deka su u vreme komunizma obeležavali krsnu slavu i krstili decu. To je bio problem pa su krišom to radili. Na pomen četnika pokojna baka se uvek ježila. Pričala nam je doživljaj koji joj se kao maloj po lošem duboko urezao u sećanje. U selu Deretinu kod Kušića, četnici su zaklali njenog komšiju zbog sumnje da je saradjivao sa partizanima a nju tada trinaestogodišnju devojčicu terali su da posipa vodom njihove krvave kame i noževe kako bi ih, jel momci oprali.

Sa druge strane, bio je čovek komunista u istom tom selu, za koga je nastala čuvena izreka: „dabogda ti T došao kući“. Po lošem naravno. Ako bi i samo posumnjao da ste tu nešto simpatisali Kralja i otadžbinski pokret, ne bi bilo milosti, tuča, oduzimanje stoke, robija.

Volim da kažem da nema te stvari u Srbiji koja će nas pomiriti koliko će nas posvadjati. Bez obzira na to: istina je uvek negde izmedju. Moramo poštovati svoju istoriju (i crvenu i crnu), jer samo poštovanjem druge strane možemo očekivati da i ona poštuje nas. I najgore stvari iz naše istorije drugog svetskog rata  nastale su iz najdubljih i najplemenitijih ubedjenje i osećanja.

Valjda tako nekad i pobedimo svi zajedno u bici koja nema pobednika.

Advertisements