Da li se i vama u poslednje vreme čini da nema nade, da je vreme za odlazak preko grane? Da li ste i vi umorni od loših priča i pesimizma, muzeja koji ne rade „punim kapacitetima“ i bioskopa koji ne rade uopšte? Ako i niste verujem da polako postajete ali vas molim da u nastavku pročitate kako se meni desilo da mi se nada opet probudi.

Juče posle podne, u pauzi rada, planiranja i razmišljanja o priči kojom me je moj poznanik obasuo pesimizmom i sve je crno stavom, moja draga tviter prijateljica uputila mi je poziv za #FilharmonijaUP. Tviteraši često organizuju up-ove, neformalna i manje formalna okupljanja na koja često ne uspevam da stignem ali poziv za ovaj nisam ni smeo ni mogao da odbijem. I nisam pogrešio.

Izložba fotografija „Beogradska filharmonija: Američka priča“ svečano je otvorena u Jugoslovenskoj kinoteci, a povodom uspešno završene turneje Beogradske filharmonije po SAD. Sa radošću sam pratio turneju i izveštaje o nastupima: „Posle Čikaga i Klivlenda, Begradska filharmonija gostovala je u Vašingtonu, a turneju je završila u Njujorku. To je prva turneja po Sjedinjenim Državama od kako ju je pre 91 godine osnovao Stevan Hristić.“ (VOA) Malo manje su mi prijale neke kritike ali dobro, tako je to uvek.

Plakat za izložbu fotografija sa američke turneje  (c) web strana BGFilharmonija
Plakat za izložbu fotografija sa američke turneje
(c) web strana BGFilharmonija

Moj prvi susret sa klasičnom muzikom zbio se u velikoj sali hotela u Kušićima kod Ivanjice. Nas tada djake seoske osnovne škole koncertom je počastvovao ako se ne varam gudački kvartet „Svetog Djordja“ iz Beograda. Klasika je za mene do tada bila tamo neka dosadna muzika sa drugog programa a od tada nešto posebno. Moj nastavnik biologije nije bio kriv što je morao da nam predaje muzičko i što smo petice iz ovog predmeta dobijali pevajući neki narodnjački hit. Malo mesto, dva kanala državne televizije i znate kako to već ide. Šire obrazovanje iz muzike i prve neke ozbiljnije pojmove o kulturi sticali smo u hodu pa nije čudo što smo ovih dana svi tako po malo pesimisti.

Ono što je mene večeras posebno navelo na neka lepa razmišljanja i ono što mi je probudilo nadu jesu – izložba fotografija sa američke turneje ali i jedan mini dokumentarac o tome kako je to sve tamo izgledalo. Mlada, razdragana lica, malo starija poznatija ali opet razdragana (sa razdraganim frizurama) ostavili su veliki utisak na publiku u kinoteci a po snimcima se moglo čuti i videti i na američku publiku (verovatno je tu bilo i tipične dijaspora nostalgije ali je zaista delovalo impresivno).

Članovi orkestra beogradske filharmonije na okupu  (c) web strana BGF
Članovi orkestra beogradske filharmonije na okupu
(c) BGF tw

Kultura je ono što nam treba. Sistemska i efikasna rešenja za sve kulturne institucije, gostovanje filharmonije i orkestara po gradovima u unutrašnjosti Srbije, koncerti na otvorenom, koncerti za decu, deca u muzičkim školama. Više klasike na nacionalnim frekvencijama. Ne govorim ovo kao neki pokondireni dečak nego kao neko ko je relativno kasno otkrio velika dela klasike i koliko su ona blagotvorna, koliko prijaju u masi novokomponovanog ništavila. Nije teško dokazati koliko su države sa bogatom tradicijom i kulturom (koju nisu zapostavije uprkos finansijskim teškoćama) produktivnije, lepše za život, uredjenije.

Verujem da je ovo bio zahtevan poduhvat i materijalno i fizički ali se se isplatio. Večeras se to videlo i osetilo. Bilo bi lepo da svi pomognemo na neki svoj način pa da umesto nasilja i huliganizma počnemo da izvozimo kulturu, da nas prepoznaju po lepim i plemenitim stvarima, nasmejanim i šarmantnim umetnicima, da ovaj mali ostvareni srpski san u Americi ne bude izuzetak nego – pravilo. Možda i tako privučemo neku investiciju.

Od mene VELIKO hvala Beogradskoj filharmoniji i za divno veče i za sjajan #UStour i samo nastavite sa optimizmom kao dijagnozom.

Advertisements