O hrastu, molitvi i detinjstvu, u pokušaju da se izbegne političarenje. Nadam se da će biti uspešno makar kao, očekivano, izbegavanje hrasta u izgradnji auto – puta.
Kao što većina vas verovatno zna, odrastao sam mestu Kušići u okolini Ivanjice, Zapadna Srbija. U mom detinjstvu i odrastanju, tri stabla, tri različita drveta odigrala su veliku ulogu. Pošto su nam roditelji bili stalno zaposleni, veći deo dana provodili smo na imanju pok bake i deke. Livade, stada, pašnjaci – znate ono kao u pesmi Miroslava Ilića.
Deca ko deca – vole da se pentraju. Prvo drvo na koje smo se moj brat i ja popeli sa neke tri – četiri godine, bio je jedan mladi orah u širem dvorištu, takoreći avliji stare kuće. Kad je došlo vreme da se silne voćke, koje nisu radjale, „iskrče“ iz dvorišta, da se urede leje luka i paradajza za bašticu, kaže deda Milovan: „Ovaj oras nemoj da bi mi neko seko, tu su se ova dva malca prvi put popela na drvo“. Živa istina. sad što smo mi maštali da vozimo avion i jedan drugom izdavali komande, druga je priča o ostvarenju snova. Taj orah je sada usamljeno drvo u ćošku bašte i baš je onako – lep, dobro rodi.
Na 50tak metara niže, ispod zasada starih malina, nalazi se jedno veliko stablo jabuke. Nije toliko usamljeno ali dominira pejzažom imanja. To drvo je posebno. Sećam se lepih vrmena, kada za Svetog Iliju, 2-og avgusta (seosku obetinu, drugu slavu, preslavu), pre svih gostiju dodje čika Obrad, lokani sveštenik i mi sa dedom na čelu nosimo kadionicu, šerpicu sa bosiljkom i malo rakije, šljivovice pa pravac – jabuka molitva. Da, tako je zovemo. Kada očita molitve za letinu, čika Obrad je u koru drveta dedinom krivom britvicom urezivao krst. Da rodi letina, da stoka miruje, da kuća bude napredna … I gle čuda, kažu da kada nijedna jabuka ili voćka ne rodi – ta jabuka se savije od plodova. Ima tu nešto, ima. Jabuke kožare su u pitanju, najbolje za gibanicu.
Kada dolazimo na to velelepno imanje, mesto koje je sačuvano od zagadjenja i neprirode, prvo što vas dočeka jeste jedan raskošni hrast. Ispod njega je bio i jedan manji, ali su ga ranije uklonili zajedno sa još nekim voćkama u podeli imanja. Kada zastanete ispod tog hrasta, osim što vas čuva od sunca, možete da uživate u pogledu na planinu Mučanj (koja izgleda kao glava nekog starca koji leži) i na plodove napornog rada mojih roditelja, porodice i komšija.
Sad ne znam šta da kažem. Ja sam vrlo otvorenog duha, smatram da mi deca sa tih prostora teško da možemo biti drugačiji.Čitam ovih dana o jednom drugom hrastu, o borbi za njegovo očuvanje i to. Mogu samo da kažem da će se u mom kraju slaviti čovek koji tu dovede auto – put i pominjaće ga na slavama i okupljanjima u lokalnim kafanama, nakon branja malina, bar deset narednih vekova. Stara je lokalna priča, verovatno koliko i taj hrast u Savincima, da smo pravo slepo crevo, da komunisti nisu dali da tuda prodje pruga jer je četnički kraj, da će se sva omladina odseliti ako ne dodje put … Slažem se. Ali sa druge strane, ne bih dao ni jedno od ova svoja tri drveta ni za tri auto puta ili tri pruge.
Potrebni su nam odlučni potezi, dobra infrastruktura ali sudeći po onome što sam čuo, hrast koji se brani nije običan, on je kao i moja jabuka ili moj orah ili moj hrast iz Kušića – jedna prava mala svetinja.
Mudrosti nam ne fali, a smatram takodje, obzirom da sam video kada sam putovao po Evropi, da je moguće uraditi neku zaštitu, zaobilaznicu, nešto. Pa da imamo i gde da odemo i čime da putujemo.
Da ne pravimo hrastovinu bez krčmara.
solisio 